Извор: “Блиц” 07.04.2018.
Била је мис Југославије, манекенка, снимала је рекламе, филмове, писала је поезију и била је мајка шесторо деце када је одлучила да се 1999. године добровољно пријави у војску Србије и оде на Косово. Пре него што је обукла униформу, написала је последњу песму, а није прошло дуго када је као припадник 125. моторизоване бригаде упала у заседу албанских терориста и погинула у 42. години живота, заједно са још два војника.
Љиљана Жикић Карађорђевић је рођена 9. марта 1957. у Крагујевцу. Похађала је музичку и балетску школу, као дете је играла је у позоришту “Јоаким Вујић”, а дипломирала је на београдском ФОН-у као инжењер организационих наука. Када је постигла толико тога у животу, све је ставила на коцку и отишла да се бори за своју отаџбину. Био је први април када је изгубила живот код села Љубенић крај Пећи. Због своје храбрости и пожртвовања одликована је Орденом у области одбране и безбедности првог степена. Шесторо деце је остало без мајке и сви данас живе у иностранству осим најмлађе ћерке Дине Галорини која је остала у Србији, а која је имала само седам година када се догодила ова трагедија.
– Иако сам била мала тога се одлично сећам. Ујак који живи у Аустралији и тетка која живи у Канади, су ми рекли да мама више није жива али ја то нисам баш разумела. Сећам се да сам плакала, али ме је прошло…Није ми тада било јасно шта се заиста десило и мислила сам да ћу да је видим после месец дана – прича Дина Галорини за “Блиц”.
Није сачекала брата да иду заједно у рат
– Међутим када нас је ујак одвео на гробље и када смо мој брат Алберто и ја видели мамин споменик, тада ми је било јако тешко. Од тада сам стално чувала њену слику уз себе, а када сам спавала држала сам је испод јастука. Било ми је тешко кроз основну и средњу школу. После сам и ја добила сина кога неизмерно волим и који када год ми каже мама увек се сетим своје мајке. И што сам старија то ми даје све више мотивације, сада завршавам мастер студије, некако идем њеним стопама, борим се, не желим да ме људи жале – каже она.
Када је кренула на Косово, Љиљана је о својим намерама обавестила свог брата у Аустралији, а он је поручио да га сачека па да иду заједно.
– Она и њен брат Богдан, који је на жалост прошле године умро, су били јако везани и он нам је после доста помагао када нам је мама погинула. Она га тада није послушала и отишла је на обуку у Бубањ Поток, а затим на Косово где је и погинула. Када је ујак стигао из Аустралије и дошао и он на обуку у Бубањ поток, тада му је неко од надређених рекао да је његова сестра довољно дала за нашу државу и да он не може да иде у рат. То ми је после причао пуковник Љубинко Ђурковић. Иначе, и Небојша Павковић ми је послао мејл, причао ми је о мами, а чак је и у својој књизи и њу споменуо – наставља причу Дина која је са братом Албертом у том периоду остала сироче.
– Нас је уствари требала да чува мамина пријатељица којој је мама и паре дала да брине о нама док је она на Косову. Када је мајка погинула, та жена је нестала са парама и ни дан данас не знам где је. Мој отац није хтео да прихвати мене и Алберта, били смо му вишак, и нас се одрекао, а повео је са собом у Шведску наша друга два брата – присећа се она и наставља да описује како се сплетом околности са братом нашла у хранитељској породици.
Деца у хранитељској породици
– Ми никада нисмо били у дому за незбринуту децу јер кад је мама погинула ми смо били смештени у Центар за социјални рад и у том тренутку се појавила “тетка” Љиља, коју као да је моја мајка послала. Она је хтела да удоми две девојчице, међутим у центру су јој објаснили шта се с нама десило, да смо рођени брат и сестра и она нас је узела, тако да смо одмах истог дана прешли код ње у Барајево. Та жена, Љиљана, нас је заиста волела и васпитала како неке мајке ни своју децу не васпитавају. А има и своје двоје деце који су старији од нас, тако да памтим прелепо детињство и срећна сам и поносна што ме је баш таква жена одгајила. Ето, једна ми је мама отишла, а друга је дошла. Кад смо били мали она нас је увек водила код маме на гробље… Како је време пролазило, кад год сам мислила да имам неки велики проблем одлазила сам сама код маме на гробље и тамо сам имала осећај као да седим њој у крилу – објашњава Дина која данас има осмогодишњег сина Виктора. У међувремену њен брат Алберто је отишао да живи и ради у Канаду, тако да је она једина остала у Србији где чува успомену на мајку.
– Ја сам била јако мала када је она погинула тако да сам тек касније све више сазнавала о њој. Мој ујак ми је када сам порасла давао много њених ствари које је чувао. Тек када сам одрасла постала сам баш поносна на њу и видим да осим што физички личимо и психички смо доста сличне. Она је осим поезије писала и дневник тако да се данас проналазим у много чему кроз шта је она пролазила у свом животу. Све више схватам њен разлог зашто је отишла на Косово јер она је била велики патриота, обилазила је манастире и цркве, овде и у Канади, давала је донације, а у Торонту итекако знају за њу. Тамо је један човек и написао књигу о њој. Била је жена која је отишла као добровољац, то су ми рекли сви наши ближњи рођаци, а у свом дневнику који је писала је предосетила да ће доћи до бомбардовања, што ме је такође заинтригирало. Једноставно је осећала потребу да оде тамо. Можда бих и ја тако урадила…и ја имам дете које највише волим, али како године иду мислим да гени све више утичу, па и ја слично размишљам – прича Дина.
Она је о мајци постепено сазнавала из њених дневника о томе како се борила кроз живот, из новинских исечака како је била лепа и успешна, читала је њене књиге које је написала, а поред љубавне и родољубиве поезије, посебно јој је драга књига коју је написала за шесторо своје деце (двоје из првог брака) у којој је и песма “Прва награда”, коју може да изрецитује и у сну.
Мис Југославије, у вези са принцом
Поносна је каже и што се њена мајка бавила манекенством, што је била мис Југославије 1978, те наводи да је добила позив и да учествује на избору за мис света, али је тада, прича Дина, снимала рекламе у Њујорку, па није стигла на избор.
Када се развела од другог мужа била је у вези са принцом Томиславом Карађорђевићем.
– Тада је додала његово презиме, јер су живели заједно на Опленцу. То је трајало али је било мало турбулентно зато што се он још није развео од Линде, која је живела у иностранству. Они су се упознали у Канади у једној цркви, а после су били заједно на насловним странама бројних часописа. Имам и бројне њихове слике са Опленца. То је био њен избор, он јесте био старији, али она је њега заволела и ја то не оспоравам. Све што је радила у свом животу била изузетно храбра жена и мислим да сам и ја доста повукла на њу – наводи она.
Највише је погађа каже када људи осуђују њену мајку што је отишла у рат и оставила шесторо деце.
“Поносна сам што је била толико храбра”
– То је нешто што је у њој, што се налази у генима. Па није она знала да ће да погине. Зато ми је фасцинантно да људи имају срама да је осуђују што је оставила децу јер по мени само показују да никад не би имали храбрости да ураде тако нешто. Ја се поносим што је она била толико храбра и што је волела нашу земљу толико. Она ће увек бити мој понос и узор. Никад је нисам кривила због тога што је урадила али ми је било јако тешко и патила сам јер сам одрасла без ње, али сам имала прелепо детињство код жене која се исто зове као моја мама и која ми је у животу све пружила – закључује Дина Галорини истичући да су сва њена браћа поносна на мајку.
Иначе од недавно се у Војном музеју у Нишу налази фотографија Љиљане Жикић Карађорђевић и њена песма “Бранићу Србију и кад будем мртва”, а у њеном родном Крагујевцу би ускоро требало да добије улицу са њеним именом.