Звонимир Пешић
БЕОГРАД – Већ десет година заредом о Видовдану се слави још један паралелни празник о коме се у јавности недовољно зна. Тога дана, наиме, сусрећу се представници породица палих бораца из ратова деведесетих година са војницима, подофицирима и официрима Војске Србије. Тај дан, како истичу учесници престижне свечаности, представља празник слободарства, родољубља, човекољубља, другарства, истинољубља и светлих традиција. Ове године сусрет је уприличен у Сомбору, најсевернијем граду Србије.
Полазак је заказан са платоа испред Централног дома Војске Србије. Тачно у 7.30 часова председник Удружења палих бораца у ратовима од 1990. до 1999. године, дипломирани инжењер Саво Пауновић дао је знак за полазак аутобуса утврђеном маршрутом.
Ведар и сунчан дан најављује летњу јару.
Жамор прекида наочита студенткиња четврте године права Александра Копривица. Запиткује редом родитеље за имена ближњих чија имена треба споменути на парастосу што следи.
Промичу златаста поља пшенице и сунцокрета…
Возач смањује брзину. Скрећемо са ауто-пута…
На ободу благородне бачке равнице, надомак Новог Сада, уздижу се звоници Манастира Ковиљ, духовног уточишта великог броја људи.
По предању, Манастир Ковиљ настао је у 13. веку, а основао га је Свети Сава. Сматра се да су се на том месту измирили угарски краљ Андрија II и Стефан Првовенчани. Посредовао је брат Стефана Првовенчаног, Свети Сава. На месту измирења две војске и два народа подигнута је богомоља. Одмах по њеном подизању, у богомољу су ушли монаси из Манастира Жиче, што значи да је Манастир Ковиљ почео да функционише као својеврсни метох тог манастира. Првобитна богомоља није сачувана, а ни црква која је на њеном месту подигнута у 15. веку.
Данашња црква Манастира Ковиљ потиче из 18. века. Архитектуром подсећа на српске средњовековне манастире, а највише на Манасију.
У манастиру влада савршен мир.
Почиње парастос. Отац Исихије изговара молитву за молитвом. Чита имена оних који су животе положили на олтар отаџбине… Поносно одјекују имена која никада не треба заборавити.
Братство манастира је родитељима палих бораца припремило и мало освежење: крушковачу коју су сами испекли и сок од зове…
Заустављамо се испред зграде Скупштине општине Сомбор.
Поворка се упућује ка споменику палим за одбрану земље у последњим ратовима. Полажу се венци и цвеће.
У свечаној сали госте из Београда прима заменик градоначелника Сомбора Васа Релић.
– Част нам је што смо домаћини оваквог скупа. Сомборци су током дуге историје дали значајан допринос слободи и слободарству на овим просторима. Наш град је вероватно и рекордер по броју збринутих лица, избеглих и прогнаних са простора СФРЈ – рекао је између осталог Релић.
Размена поклона у виду књига, слика које су насликали чланови породица палих бораца, плакете, обележја…
Следи час из историје. Сјајни Милан Војновић, социолог по струци, испричао је причу о Сомбору и знаменитим Сомборцима, о узлетима и падовима, о јунаштву и чојству.
Ту је и Драган Кончар, седамнаестогодишњак чији је отац погинуо у Босни и Херцеговини 1995. године. Досад је на разним такмичењима у каратеу освојио безмало 20 медаља.
– Поносан сам на свога оца. Захвалан сам Сомбору који је мојој мајци доделио стан да можемо колико-толико да живимо – вели нам Драган.
У касарни Војске Србије „Аеродром“ цео одбор за дочек, са командантом Првог центра за обуку Војске Србије, потпуковником Лазаром Остојићем на челу.
Колона се запутила ка централном месту једне од највећих касарни наше земље. Тамо су припадници гарнизона подигли Спомен-обележје „Поносно сећање“, посвећено погинулима и страдалима током агресије НАТО-а 1999. године.
Уз војне почасти, делегације палих бораца полажу венце и цвеће на обелиск посвећен браниоцима отаџбине. На плочи тог монумента, чији је аутор Никола Симјановић, стоји: „Има смрти, нема умирања. Претке нису обрукали, поколења их се неће стидети.“
– Војнике овде учимо војничким вештинама, али они стичу знања и искуства о човекољубљу и слободољубљу. Наш мото у свакодневним активностима је: за Србију увек први – рекао је између осталог командант Центра, потпуковник Лазар Остојић.
Никола Ивошевић, професор из Земуна, служио је војску управо у овој касарни. Судбина је хтела да у Сомбору војни рок проведу и његова два сина.
– Данас ме заиста обузимају посебна осећања – кратко је изјавио Ивошевић.
Председник Удружења палих бораца Саво Пауновић истакао је да „родитељи јунака који су пали непобеђени у одбрани земље, припаднике Војске Србије доживљавају као најискреније пријатеље“.
– Сомбор је град који је много учинио за породице палих бораца. Овом приликом им одајем искрено признање – истиче Пауновић.
Представник Генералштаба ВС, мајор Саша Јанковић изјавио је да Војска Србије са посебним пијететом негује традиције ослободилачких ратова, а посебно оне из последњег периода наше историје.
– Отаџбина и Војска Србије никада неће заборавити своје јунаке који су пали на првим борбеним линијама у одбрани земље – каже нам Јанковић.
Драгица Миоковић је супруга погинулог борца која се редовно одазива на све важне активности Удружења.
– Свуда нас дочекују са уважавањем. Држава у мери колико је то могуће брине о нашем здравственом, социјалном и материјалном положају. Моја највећа мука и жеља је стан. Очекујем да ће држава бити доследна у досадашњим опредељењима, те да ћемо се моја два сина и ја уселити у стан који нам је обећан – наводи Драгица.
Следи посета Бањи Јунаковић, а онда и Петроварадинској тврђави, том бастиону слободарства.
Једна од дубоко замишљених особа је Добрила Копривица, секретар Удружења, за коју сви говоре да за свакога има лепу реч.
– И ово дружење протекло је у најбољем реду. Сутра путујем на поприште битке, где је мој супруг пре две деценије остао на мртвој стражи. Одаћу му почаст и положити цвеће на његов гроб – поносно нам саопштава Добрила.
Док аутобус лагано улази у Београд, одзвањају ми речи млађаног Драгана Кончара, који нам је рекао да се поноси својим оцем и да ће, ако затреба, и он стати на браник отаџбине.
Такви смо ми Срби.
Извор: Правда